Confesiones(ispovesti)

ovo je nesto kao prva epizoda

Confesiones - Ispovesti

Uvek sam mislila, ili jos bolje, uvek sam verovala da ga nikada necu izgubiti, mislim da mi je tu sigurnost davao nacin na koji sam ga upoznala, ali to nije sprecilo da nase prijateljstvo, neznost i ostalo raste. Znam da se cini da moje reci nemaju smisla, ali na kraju, one su samo odraz mojih misli, i tako se i osecam, praznom....
¿Sta uciniti kada jedan deo tebe zna i oseca da postoji jos stvari zbog kojih i dalje treba nastiviti ici dalje, dok drugi jedino sto oseca je potreba da se sakrije i place, place, place???
Mislim da sam tek pocela da prezivljavam sok koji sam dozivela. Kada mi je
saopstio tu vest, mislila sam da se radi o sali, jednoj od onih koje pravi kada mu je dosadno.
"Any moram da ti kazem nesto"

Upravo sam se setila kako je lepo izgledao tog dana. Uvek mi se svidjao kada se obuce u crno. To ga cini jos vise sexy, ne zelim da kazem da on ne izgleda uvek atraktivno, jer to ne bi bila istina.
Ali posle toliko casova provedenih misleci na njega, i placuci za njim, postoje trenutci kada ti se detalji izbrisu, zaborave, pogotovo ti, najmanji, poput toga da su njegove oci tog dana imale prelepo maslinasto zelenu boju u kombinaciji sa tom kosuljom do pola raskopcanom i crnom, kojih se sada jedva secam.

"Poncho stvarno ti nista necu poverovati, ponovo si mi po milioniti put sakrio narukvice, i ja uvek nasednem na tvoju igru, ali ovaj put necu, kad se umoris vratices ih na njihovo mesto!"

Ne mogu da poverujem koliko sam bila glupa i nisam zakljucila da me priprema kako bi mi rekao nesto, da sam znala otisla bih odatle, a ja sam ostala tamo ukocena gledajuci ga u oci govorila gomilu gluposti, koje me navodno nerviraju i koje mi smetaju, kao sto su naprimer njegove tipicne igre da mi sakriva stvari, a sada je to ono sto mi mozda najvise nedostaje....

¿Da li je pomislio da sam glupa? Ili je mozda osetio sazaljenje?? Ne verujem da sam se presla u mojim osecanjima, znam da mu je stalo do mene, dosta mi je dokazao ranije.

"Any ne salim se. Zelim da ti kazem nesto, zelim da to saznas od mene!"

Ouch! Ni ovo nisam mogla da previdim.... Videla sam da to nije sala, ali ¿zasto je morao da bude tako ozbiljan? Sada pocinjem da se prisecam svega mnogo jasnije, da je u pitanju bila dobra vest, on ne bi imao taj izraz lica koji je odavao to da je zabrinut, zar ne??

"Ajde bre, pocinjes da me plasis, ¿sta se desava?"

Svo to vreme nisam se pomerala, jos uvek stavljajuci narukvice, mada sam ga svo vreme gledala u oci, posle sam potrazila cesalj kako bi ocesljala kosu, i ponovo pogled vratila na njegove prokleto lepe oci. Cim sam videla da je pognuo glavu, znala sam, dobro bio je to kao neki predosecaj u stomaku, koji mi je nagovestavao da ce se najednom veliki teret srusiti na mene.

"Klaudija je moja devojka"

To je bila kao scena iz filma, sa zvucnim efektima poput eha... Klaudija....Klaudija.... Klaudija.... U takvim trenutcima vid ti se zamagli, ne osecas nista, ne cujes nista, osecaj je poput velike tisine i sve se desava kao usporen snimak, a istovremeno znas da moras da kazes, da odgovoris nesto, jer te te oci gledaju i cekaju tvoju reakciju. Ovako dramaticno kao sto citas, tako sam se osecala. Ono u cega ni malo ne sumnjam jeste da sam prava glumica i iskoristila sam sav svoj talenat i sposobnosti koje imam da sakrijem svoja osecanja, sto sam ocigledno i ucinila...

"Stvarno? Opaaa.... Stvarno strava bre! Pa.... cestitam!"

Koja glupaca, mozda bi mi najbolje bilo da sam pocela da placem, sto mi ne bi bilo tesko, s obzirom na ono sto sam osecala, ili mozda da sam mu prisla i poljubila ga kao sto ga nikad niko nije poljubio, nije zbog umisljanja, ali ono u cemu me Poncho nikad nije odbio bili su poljubci.

"Any ne zezaj, ne znas koliko se lakse osecam kad vidim kako si to primila, mislio sam da ces da odreagujes drugacije"

Sta? Sad se oseca lakse sto mu nisam udarila samarcinu?? Sa odgovorom koji mi je dao, jedino je to i zasluzio....
Izasla sam placuci odatle.

Joj sta sam sve osecala pobogu, bilo je to suvise tesko za mene, to sto sam mu morala reci, iako sam unutar sebe umirala. Na poslednjem koncertu, na posednjem poljubcu, izasla sam trceci, nisam mogla vise da podnesem da bude blizu mene, bolelo me je, zelela sam da ga osamarim jer je dopustio da ovoliko patim, ali u isto vreme u mislima nisam zelela da se rastavim od njegovih usta.

"Any, cekaj ne idi jos, danima mi se ne obracas, da te nevidjam na sceni ne bi znao nista o tebi... Sta ti se desava?"

Muskarci su stvarno priglupi, jel on stvarno ne zna da umirem za njim??? Jel ne zna da me je prakticno ubio jer se zabavlja sa njom? Nisam vise zelela da mi se obraca, samo bi pogorsao stvari, dovoljno mi je samo da mi izgovori ime, kako bi pocela da placem kao kisa.

"Poncho stvarno pusti me, znas to vrlo dobro sta mi se desava, znas savrseno dobro sta osecam prema tebi, ne zelim da se ti osecas krivim, veruj mi da zelim da budes srecan, zato bolje stvari ostavi ovakvim kakve jesu."

Necu se okrenuti da vidim. Necu se okrenuti da vidim. Ne Anahi, nemoj da gledas to zabrinuto lice. Nastavi da slazes svoju odecu. Koncentrisi se na rajfeslus kofera. Ne osecas njegovu ruku na tvom ramenu. Ne osecas kako ti vadi kosu koja je ostala u vartnom izrezu majce. Prokletstvo, izvadi ruku molim teee....

"Vidis da places, ne podnosim kad places, molim te ne budi ljuta na mene, zelim da podelim ovaj deo svog zivota sa tobom, ti znas da ces uvek imati posebno mesto u meni, a sada mi treba i zelim ovo... razumes me????"

Aj, kad sam do sada uspevala da zadrzim svoje dostojanstvo, mogla sam reci da sam ne povredjena, ali najednom iz nicega rodilo se moje drugo -JA- nezrelo koje ne radi nista drugo osim sto preti da upropasti sve.

"Ahh, sad mi uvlacis pricu o tome da sam ja svakakva? Naravo da te razumem!!! Ali izgleda mi da si ti zaboravio na sve sto nas okruzuje! Kako zamisljas da sad funkcionisu "Anahi i Poncho iz RBD-a"? A Traumadas? Zar ti nista ne znace? A Pedro? Sta je Pedro rekao na sve to???

U tom momentu za mene postojali pravi razlozi i koji su dovoljno govorili koliko je losa cinjenica da se Poncho usudio da ima devojku, koja ocigledno nisam bila ja, ali verujem da njemu ta cinjenica nije izgledala toliko lose.

"Anahi pobogu jel ti cujes sebe!!! Imam puno pravo da budem sa kim ja zelim i u to nemoj da mesas fanove. Ti sama moras da odlucis zelis li biti deo ovoga sto sam ja zeleo da podelim sa tobom!"

I posle toga je otisao, ostavio me je tu. Ahh.... Ali naravno da bih ga ranije sustigla vicuci mu da ga mrzim, stvarno je strasno kada u nekoj svadji nije poslednja tvoja rec.

Te noci morala sam da preskocim sve sate plakanja, jer sam morala da budem na mojoj rodjendanskoj zurci, bilo je mnogo ljudi, ukljucijuci i Poncha, narvno bez devojke. Kao sto rekoh ranije, nije glup.

Lagala bih ukoliko bih rekla da nisam znala nista o Klaudiji, naravno da sam znala da se ona i Poncho poznaju, naravno da sam primetila sva njihova telefoniranja, ili njegove ceste izlaske sa njom, ali nikada nisam mislila da je to bilo sta ozbiljno, na kraju krajeva nije prvi put da Poncho ima prijateljicu, nije bilo razloga da se brinem, niti da mu prebacujem, jer sam jednino ja bila kriva sto nas dvoje nismo zajedno. Tako kako je on trpeo moje koketovanje sa mojim prijateljima, ja sam morala da trpim njegova, to je bio kao tajni ugovor koji smo imali, to je vec preraslo u ritam i nacin zivota na koji smo oboje bili naviknuti. Na kraju krajeva uvek bismo zavrsavali zajedno, sada vec mogu reci da je to bilo iz ljubavi, nema ni najmanje sumnje, ali moram da poreknem da nas mnogo puta da potrazimo jedno drugo, motivisala potreba ukombinovana sa privlacnoscu koju smo osecali jedno prema drugom.

Kako sam lep rodjendanski poklon dobila! Ljubav mog zivota mi je saopstila vest da se vucara sa drugom, dobro ne bas tim recima, ali dodje na isto, sa drugom je, ljubi drugu, uziva sa drugom.... Srecan rodjendan Any!....

Sve mi je islo lose, tokom cele sezone serije nisam imala skoro nijedno zblizavanje sa Ponchovim likom, i taman na kraju, skoro sve se radilo o nama, to su bili najgori dani snimanja, vise nisam znala da li je to sto govorim pred kamerama stvarnost ili gluma. Bili su to sati plakanja ispred i iza kamera, i za kraj dosao je deo kada priznajem moju ljubav i strasno se ljubimo.

Posle vesti koje mi je saopstio o Klaudiji pokusala sam da tih par dana ne budem u nikakvom kontaktu sa njim, sprecavala sam svaki kontakt, a ni on se nije puno trudio da mi se priblizi, znao je da sam na granici eksplozije, nije toliko glup. Ali uprkos bilo kakvim problemima koje smo medjusobom mogli da imamo, sati koje smo provodili snimajuci bili su tako lepi, prosto magicni, uvek je bilo tako, scena prestaje da bude scena, gubi svoj ambijent i sve sto je okruzuje, tu smo samo on i ja, to je hemija, to je veza, to ne mogu da opisem i objasnim, samo i oseca i to je to.